Foto: Dejan Atanacković - Facebook
Kada jedna od najmoćnijih kompanija u Srbiji tuži pisca i aktivistu zbog javno izgovorene kritike i za nekoliko televizijskih gostovanja traži godinu dana zatvora, teško je govoriti o zaštiti ugleda. U konretnom slučaju pre možemo govoriti o pokušaju zastrašivanja i disciplinovanja javne reči.
Upravo tako deluju dve SLAPP tužbe koje je Milenijum tim pokrenuo protiv pisca i aktiviste Dejana Atanackovića zbog njegovih javnih nastupa u kojima je kritikovao rušenje hotela Jugoslavija i Starog savskog mosta.
Prva tužba bila je privatna krivična tužba za navodno „narušavanje poslovnog ugleda i kreditne sposobnosti“. Ne samo da je tužba podneta zbog javno iznetih političkih i društvenih stavova o projektima od ogromnog javnog interesa, već je kompanija tražila maksimalnu kaznu od godinu dana zatvora. Zatvor za kritiku investitorskih projekata.
U zemlji u kojoj se institucije sve češće ponašaju kao servis krupnog kapitala i političke moći, to više ne zvuči kao incident, već kao obrazac.
Sud je tu tužbu prvostepeno odbio. I teško je zamisliti drugačiji ishod. Jer ako je javna kritika svojevrsnog urbicida krivično delo, onda je sama ideja javne debate postala suvišna.
Sumnju da je u pitanju pokušaj gušenja kritike, pojačava i činjenica da je negde u isto vreme kada i krivičnu, Milenijum tim je podneo i građansku tužbu protiv Dejana Atanackovića kojom je traženo da se utvrdi navodna povreda ugleda kompanije za iste te istupe u javnosti.
Međutim, činjenice ovu tvrdnju pretvaraju gotovo u grotesku. Sporne izjave date su krajem 2024. godine, a Milenium Team je tokom 2025. godine, kako je početkom maja obajvio portal „Nova ekonomija“, ostvario profit od oko 22 miliona evra, što je oko 2,3 milijarde dinara više nego prethodne godine1.
Dakle, kompanija koja beleži ogroman rast profita tvrdi da joj je jedan umetnik ozbiljno ugrozio ugled i poslovanje gostovanjima na televiziji. To nije pravna zaštita reputacije. To je demonstracija moći.
Opštepoznato je da suština SLAPP tužbi nikada nije pobeda na sudu. Njihova svrha je pre svega finansijsko, ali i svako drugo iscrpljivanje „protivnika“ i poruka ostalima šta ih čeka ako se usude da javno progovore. Posebno kada se kritika odnosi na milijarde, državne poslove i projekte iza kojih stoje politički i ekonomski centri moći.
Isto tako, sloboda izražavanja nije stvar dobre volje moćnih kompanija, već jedno od temeljnih prava garantovanih Ustavom Republike Srbije i Evropskom konvencijom o ljudskim pravima. Ona ne podrazumeva samo pravo da se izgovaraju stavovi koji su bezopasni, pristojni ili poželjni, već i pravo na oštru, provokativnu i neprijatnu kritiku, naročito kada je reč o pitanjima od javnog interesa.
Evropski sud za ljudska prava više puta je naglasio da je „sloboda političke rasprave sama srž demokratskog društva“ i da se zaštita slobode izražavanja odnosi i na ideje koje „vređaju, šokiraju ili uznemiravaju“. Upravo zato su granice dozvoljene kritike najšire onda kada se govori o temama koje se tiču javnosti, politike, urbanističkog razvoja, trošenja javnih resursa i projekata koji trajno menjaju izgled grada. To su zahtevi pluralizma, tolerancije i slobode mišljenja, bez kojih nema demokratskog društva2.
U slučaju Dejana Atanackovića ne radi se o napadima na nečiji privatni život, već o vrednosnim sudovima i političko-društvenoj kritici projekata od nespornog javnog značaja. A prema praksi Evropskog suda, upravo se vrednosni sudovi uživaju poseban stepen zaštite, jer njihovu „istinitost“ nije moguće dokazivati na isti način kao činjenice2.
Sloboda izražavanja, naravno, nije apsolutna. Ali ograničenja te slobode moraju biti izuzetak, a ne sredstvo za disciplinovanje kritičara. Kada moćna kompanija zbog javne kritike pokreće višestruke postupke i traži zatvorsku kaznu za pisca i aktivistu, onda se opravdano postavlja pitanje da li je cilj zaista zaštita ugleda ili slanje poruke svima drugima da će kritika biti kažnjena.
Zato slučaj Dejana Atanackovića nije samo spor između jedne kompanije i jednog građanina. To je ogledni primer načina na koji se pravosuđe pokušava koristiti kao batina protiv javnosti. I upravo zato je važno o ovim tužbama govoriti javno, ne samo zbog jednog čoveka, već zbog prava svih da bez straha kritikuju moćne.
2. Videti presude ESLjP u predmetima Hendisajd protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 5493/72, od 07. decembra 1976. godine, stav 49. i Nilsen i Johansen protiv Norveške, predstavka broj 23118/93, od 25. novembra 1999. godine, stav 43.
3. Videti presudu ESLjP Lingens protiv Austrije, predstavka 9815/82, od 08 jula 1986. godine, stav 46 i Dalban protiv Rumunije, predstavka broj 28.114/95, od 28. septembra 1999. godine, stav 50.
Autor: Rastko Naumov / advokat
"Stavovi autora ne predstavljaju nužno stav Beogradskog centra za bezbednosnu politiku".